Hiljadama godina čovek veruje da živi na Zemlji, međutim, on stvarno živi na suncu. Tu paradoksalnu istinu da smo mi samo deo njegove ogromne mase otkrili su radio-talasi i sateliti lansirani u vasionu, a objašnjava zakon gravitacije.
Sunčev sistem je nastao od oblaka kosmičkih gasova i prašine. Najveći deo tog oblaka pretvorio se u Sunce koje možemo uporediti sa čovekom šezdesetih godina, što znači da kroz dvadesetak godina treba da umre. Ovih dvadesetak godina trajaće (u zemaljskom smislu) milijardama godina.
Naše Sunce i još oko trista milijardi (300 000 000 000) drugih sunaca sastavni su deo ogromnog zvezdanog jata koji nazivamo lokalnim zvezdanim sistemom – Mlečnim Putem. Sunce se zajedno sa Zemljom krece oko centra Mlečnog Puta, krecuci se u pravcu zvezde Vege brzinom 20 km u sekundi. Svi lokalni zvezdani sistemi okreću se oko svog središta, ali zvezdama koje su dalje od središta potrebno je više vremena da načine ceo krug nego onima što su bliže njemu.
Krećući se u društvu ostalih sunaca, brzinom od 300 km u sekundi, naše Sunce, koje je bliže ivici nego središtu, obiđe oko centralnog dela galaksije za oko 240 miliona godina.
Cela naša galaksija dugačka je oko 100 000 svetlosnih godina, a to znači da toliko godina mora putovati svetlost sa jednog njenog kraja na drugi. Centralni ispupčeni deo ovog džinovskog sočiva doseže debljinu od oko 16.000 svetlosnih godina. Da bi se galaksija potpuno okrenula, potrebno je oko 500.000.000 godina.
Najbliža druga galaksija je na udaljenosti 2.3 miliona svetlosnih godina.
Nepoznato je koliko galaksija broji cela vasiona.
Ti se u ovom trenutku, usled zemljine rotacije, krećeš nadzvučnom brzinom od 1600 km na čas, ali to naravno ne osećaš jer si od svog postanka pod ovim uslovima.
Svetlost se kreće brzinom od 299.774 km/sec konstantno, bez obzira na kretanje posmatrača.
Letelicom kojom bi se kretala brzinom svetlosti obišla bi našu planetu 7 puta u jednoj sekundi, za sekund i četvrt bila bi na Mesecu, za osam minuta na Suncu, a za 5 časova bi prodefilovala pored Neptuna i Plutona. Međutim, tek kroz 110.000 svetlosnih godina izašla bi iz našeg zvezdanog jata – Mlečnog Puta. Nastaviš li svoje kretanje kroz prostor, bilo bi potrebno da putuješ 2.300.000 svetlosnih godina kroz prazan prostor da bi doprela do najbliže galaksije – velike magline u Andromedi koja ima 500.000.000.000 sunaca, a svako sunce, kao i ovo naše, ima svoje planete, svoje komete, svoje meteore, svoje nebeske čergaše, asteroide, nebeske lutalice...
A sada
zamisli
jedan zrak svetlosti
u vasioni.
Trenutno, od tebe udaljen
1 000. 000. 000. 000. 000. 000. 000. 000. 000. 000.
svetlosnih godina.
i zamisli
Taj zrak ti prilazi
brzinom svetlosti.
I evo ga, ušao je u našu galaksiju
...
Sada prolazi pored našeg Sunca i sjedinjuje se sa još nekoliko stotina drugih zrakova
...
Evo ih obilaze Zemlju tako da u njenu orbitu uđe tačno iznad tebe
...
I evo ih ušli su u orbitu i prasnuli svojom blistavošću
....
Gravitacija ih privlači ogromnom brzimom,
a oni privlače mnoge poglede zemaljskih živih bića
...
Spržili su ti krov i kreću se ka tebi ogromnom brzinom...
...
Ali
...
Ovo je apsolutno neočekivano -
Zrak se zaustavlja ispred tebe
Nekoliko trenutaka vrtlog zaslepljujućeg svetla se smiruje i ti nazireš 3D oblik.
Posle par trenutaka vidiš i siluetu koja ti kaže:
„If you wan a make a world a better place, take a look at yourself and make that change“
I
Silueta se pretvorila u materiju, a materija je sve. Ukupna masa materije samo u sunčavom sistemu iznosi oko 300.000.000.000 sunaca. Ako znamo da na našoj planeti živi 6 milijardi ljudi, onda bi svaki stanovnik mogao sebi izabrati vlastitu zvezdu i to ponoviti 200 puta, a da pri tom ne napusti galaktički sistem, koji ne sadrži sve vasionske zvezde, kao što jedan grad na Zemlji ne sadrži sve stanovnike planete.
I ti ćeš se naći u velikom tripu. Da li si video ili nisi, da li je sve to bio samo san, da li si izgubio razum....
A ja ti kažem, ni zdrav razum nije apsolutan!
Setimo se kako se zdrav razum čoveka srednjeg veka protivio prihvatiti činjenicu da se Zemlja okreće oko Sunca! I tvrdnja da je Zemlja okrugla nekada se protivila zdravom razumu. Zar može nešto što je za nas „dole“, za naše antipode (ljudi koji žive na suprotnoj strani Zemlje) biti „gore“?! Smatralo se da su pojmovi „gore“ i „dole“ apsolutni. Međutim, tvrdnja da je sila teže usmerena na „nadole“ potpuno je objektivna, iako je relativna za različite tačke na zemljinoj kugli.
Možda je ova materija, u u koju se pretvorila svetlost koja te je posetila, izvor novog oblika života na Zemlji.
A mi znamo,
život je borba, a borba nije život. Znači – čovek je neprekidno u ratu. On se rađa, živi i umire među neprijateljima; oni su toliko mnogobrojni, ali borba traje. Znači – život, slično bojama, mladosti ... ne postoji. I da paradoks bude potpun, čoveka to ne obeshrabruje! Naprotiv, tera ga da se još žešće bori. Neprijatelji uznemiravaju čoveka, teraju ga na akciju, smetaju mu svojom težinom i otpornošću. Čovek ne samo da se bori od agresivnih, već napada pasivne (znaci – pasivnih nema)...
No comments:
Post a Comment